Friday, 18 July 2014

Vida - Beg u šumu

O tom danu zapisala Vida Đokić:

- Znale smo da zelimo da idemo u sumu. Novembar je, jesen je omiljeno godisnje doba. Rogovi su nekako slucajno dosli do nas, i jedna i druga mrzimo lov, iako nije ni to crno-belo, pravi lovci zimi brinu o zivotinjama. To nije nasa tema, pa cu ovde stati. Dobili smo rogove na pozajmicu od lovackog drustva i hvala im. Na pijaci smo nasli buket cveca, jutro je bilo svetlo i prohladno. Zaputile smo se u selo, kod mojih, gde sam i odrasla. Usput smo srele krdo srndaca, to je bio prvi znak da smo na pravom mestu u pravom trenutku. Navukla sam na sebe sve sto sam osetila da treba, spontano, na kraju, bile su bitne boje. Bakin bordo dzemper je bio potreban i paunovo pero na mindjusi. Tu smo popile prvu jutarnju kafu i slatko. Deda nam je namestio rogove, a baka dodala seoskog cveca koje je bilo lepse i koje je mirisalo lepse. Potom smo se uputile u sumu, puteljkom sve dublje i dublje. Tu smo nasli pravo mesto. i opet, bio je novembar, prohladni, a svetao, zemlja je bila vlazna, vazduh je mirisao na trave, boje su bile neponovljive, kao i taj dan. -










No comments:

Post a Comment